Историја школе

Давне 1846. године, 2. октобра, одржана је прва седница наставничког већа, а 6. октобра отпочела је настава. Иницијатива за отварање гимназије у тадашњем Бечкереку покренута је тридесетих година 19. века. Бечкерек је тада био значајно занатско и трговачко средиште и постојала је потреба за образованијим кадром. Да би обезбедили средства за гимназију, виђенији и имућнији грађани су давали прилоге у роби и новцу, а значајна помоћ стигла је и од цркве, варошких цехова и из саме варошке касе. Око одабира наставног кадра било је доста полемике, да би се на крају склопио уговор са пијаристима.

Школска зграда је завршена јула 1846. године, а децембра исте године решењем Намесничког већа Угарске одобрено је отварање гимназије у Бечкереку. Бечкеречка гимназија је била шесторазредна, имала је први и други степен образовања. Први степен   ( то је била нижа гимназија ) чинила су прва четири разреда, а други степен ( непотпуна гимназија ) пети и шести разред. Прве школске године уписало се , од првог до шестог разреда, укупно 214 ђака. Наставни језик је био мађарски. Велика већина ђака су евидентирани као Мађари, од тога многи (чак 96 ученика) као православни Мађари, што би могло значити да су то у ствари били Срби. Настава је прекинута током револуционарних догађаја 1848-1849. и гимназија је претворена у болницу. Поново је почела са радом школске 1849-1850. године, али са доста измена. Гимназија је сведена на четворогодишњу, наставни језик је постао немачки, а уведена је и предметна настава. Kасније, од краја шездесетих година 19. века, мађарски потискује немачки као наставни језик, што је резултат новог таласа мађатизације који је захватио Угарску. Те историјске околности су и допринеле да Бечкерек, иако су грађани то прижељкивали и захтевали, не добије српску гимназију, већ је она отворена у Новом Саду. Ипак, постигнут је и напредак јер је постојећа гимназија током друге половине седамдесетих година претворена у потпуну, тј. отворен је прво пети, а касније и шести, седми и осми разред. У последњој деценији 19. века (школске 1894-1895) Бечкеречка гимназија добија статус општинске потпуне гимназије, а сва питања њеног живота и рада регулисана су њеним Статутом. Тих година је и проширен школски простор, а направљена је и фискултурна сала. Након ослобођења Војводине и њеног прикључења Србији и Југославији 1918. дотадашњи школски систем је замењен српским, тј. југословенским. Настава се изводи на српском језику, а уводи се и група националних предмета: српскохрватски језик, историја и географија. Марта 1919. почиње са радом Српска велика гимназија у Великом Бечкереку која је радила по коригованом програму Гимназије у Новом Саду. Наредних година број ђака стално расте и ускоро прелази хиљаду.

Проблем простора је на задовољавајући начин решен 1937. када је завршено ново крило са девет учионица. Занимљиво је да се тих година улаже много труда у унапређење наставе што је дало резултате и кроз пораст степена пролазности ( 1935/36. најбољи степен пролазности у Дунавској бановини). Подстицајну улогу имали су и фондови за награђивање најуспешнијих ђака у разним областима. У међуратном периоду знатно је побољшана опремљеност школе – обогаћена је библиотека, набављено је доста учила за разне предмете, музичких инструмената и др.

Након уласка окупатора у град 1941. године Државна гимназија у Петровграду је подељена на три школе – српску, немачку и мађарску, а немачка војска је зграду Гимназије претворила у војни стационар. Настава је током рата држана са прекидима и у веома тешким околностима.

Непосредно после ослобођења постојале су три образовне установе: Непотпуна (нижа) гимназија, Српска потпуна мешовита гимназија и Мађарска потпуна гимназија. Било је изузетно тешко организовати наставу. Због нередовног школовања током рата Потпуна мешовита гимназија имала је чак 2600 ђака. Окупатор је уништио намештај, учила и инсталације. Било је проблема и због недостатка наставног кадра, а настава ја често прекидана због заразних болести као што су тифус, шарлах, дифтерија. Ипак, захваљујући великом полету и труду, гимназија се консолидовала и обновила, а наставници су подстицани на нов педагошки приступ ученицима.

Од 1950. године нижи разреди гимназије се одвајају и прикључују основним школама, тако да гимназија постаје четворогодишња, тј. виша.

Виша мешовита гимназија је 1954. подељена на I и II мешовиту гимназију са српским наставним језиком. Виши разреди Потпуне мађарске гимназије спојени су са I мешовитом гимназијом и тако је добијена двојезична школа. Она је 1962. године добила назив Експериментална гимназија “ Kоча Kоларов “. Због све већих потреба за гимназијским образовањем 1963. основана је и III гимназија. Временом су и II и III гимназија постале двојезичне, с тим што је у III гимназији настава извођена на српском и румунском језику.

Три зрењанинске гимназије су 1977. године формално укинуте, тј. од њих је створен Образовни центар “ Kоча Kоларов “ за образовање ученика у друштвеним делатностима са заједничким средњим образовањем.

Године 1983. отпочело је укидање двостепеног средњошколског система и стварање јединствене четворогодишње средње школе. Тако је угашен Образовни центар “Kоча Kоларов” и формирана Средња школа “Kоча Kоларов”. Од 1987. године она функционише као јединствена четворогодишња школа са три смера: културолошким, правним и природно-математичким. То је већ доста подсећало на данашњу гимназију, па је колектив, две године пре обнављања гимназијских програма, променио назив школе у Гимназија “Kоча Kоларов”. Од 1993. год. школа се зове Зрењанинска гимназија.

„Зрењанинска гимназија је школа отворених врата и школа која својим васпитним и образовним потенцијалима пружа ђаку незамењиво интелектуално и емоционално уточиште.“

Тежимо да наша школа буде средина у којој ће владати креативна, радна и сарадничка атмосфера и у којој ће ученици моћи да искажу и развијају своје потенцијале.