Последње недеље октобра, ученици Зрењанинске гимназије и студенти факултета ,,Михајло Пупин“ Зрењанин, у пратњи својих професорки, боравили су у Требињу. Наша посета овом дивном граду била је наставак сарадње започете прошле године. Овогодишњи пројекат написали су ученици Гордана Лазић и Михајло Манигодић. Kао и 2023. године, пројекат су реализовале наше професорке Надежда Лазић и Данијела Грбић. Пројекат представља сарадњу њихове и наше гимназије, као и факултета, које смо имали прилику да посетимо током нашег боравка. Заиста, организација без мане, дружељубивост и гостопримство које смо осетили су незаборавни. Били смо дочекани и испраћени са осмесима и реченицом ,,надамо се да ћемо се ускоро поново срести“, што је заправо и наш циљ. Волели бисмо да у току ове школске године ми њима постанемо домаћини и покушамо да обезбедимо непроцењиво добро проведено време, као што су они нама.
У току првог дана, имали смо слободно време да се сами упознамо са околином. Шетње кроз парк и уз реку су нам свима пријале као одличан одмор после дугог пута. Платани у самом центру су нам одузели дах, душа којом Стари град одише и наравно, сладолед купови којима смо се сви почастили у неком моменту. Након тога, посетили смо Гимназију и упознали се са њеном богатом историјом. Проводили смо време у школској библиотеци која може да се похвали бројним књигама и занимљивим чињеницама о самој школи. Представили смо успехе наших школа у последњих неколико година и били поносни једни на друге.
Другог дана, имали смо прилику да обиђемо ,,Факултет за производњу и менаџмент“ где нам се обратио декан факултета и пожелео нам пријатан боравак у Требињу. Поделили смо се у две групе и веома љубазни професори спровели су нас кроз различите лабораторије. Највише смо чули о 3Д штампачима, скенерима и CNC машинама. Мислимо да је то била одлична прилика да се особа коју то занима боље упозна са материјом и инструментима за рад. Посета је била посебно драгоцена студентима и њиховим професоркама, проф. др Сањи Станисављев и проф. др Весни Макитан, будући да су имале конструктиван разговор о сарадњи двају факултета.Одмах по завршетку посете факултету, сачекао нас је туристички водич од ког смо чули занимљиве чињенице које нам нису до тада биле познате и сазнали зашто Требиње, иако није приморски град, одише медитеранским стилом. Посетили смо Стари град. Ту се налази Музеј Херцеговине са веома занимљивом сталном поставком и нама веома интересантном интерактивном поставком о зачинима.
Поподне другог дана било је резервисано за одлазак у манастире који окружују Требиње са свих страна. Нас је пут навео до Тврдоша и Херцеговачке Грачанице. Два предивна манастира у којима се осети мир, мирис лековитог биља и тамјана. У Тврдошу, спустили смо се до подрума где чувају своја награђивана вина у великим бурадима, а у Херцеговачкој Грачаници имали смо сусрет са доста туриста из разних делова света, највише Азије, који су колико и ми били одушевљени лепотом манастира. Читали смо Дучићеву поезију уз залазак сунца – није узалуд песник баш то место одабрао за вечни дом, одатле се пружа поглед на цело Требиње. Вече смо искористили да проведемо време заједно и створимо неке незаборавне успомене.
Трећег дана, упутили смо се назад у Зрењанин са много утисака и прича које и даље препричавамо и смејемо им се. Успут смо стали на Тјентишту и попели се до споменика. Игре у аутобусу, дале су нам привид да пут траје краће и као за трен ока, стигли смо до Вишеграда. Тамо смо се прошетали кроз Андрићград и са чувене ћуприје, посматрали Дрину.
Схватиле смо неколико ствари док смо биле тамо. Прва је да је она изрека: ,,Све што је лепо кратко траје“, заправо тачна и да су нам ова три дана пролетела брже него брзи воз и да бисмо се поново вратиле, макар радиле исте ствари сваки пут. Друга ствар је да је друштво најбитније, а имале смо много среће да је друштво било незамисливо добро и да је свако био на свој начин посебан, да је свако био насмејан и весео, спреман за шалу и песму – ту убрајамо и професорке. Трећа, да Требиње не зову ,,Град сунца“ само због броја сунчаних дана у години, већ да на то можемо гледати као на метафору за добро расположење, за осмехе од уха до уха, за опуштену атмосферу где нико није нервозан, где су сви домаћини за пример, где нема журбе, цике и вриске, већ само топлина, како сунца, тако и људи.
Требиње, до следећег виђења, недостајеш нам већ.
Теодора Радичев и Хана Вранеш 2-10
