Награда ,,Нестор Димитријевић”, коју је Град Зрењанин установио прошле године, додељена је 22. 10. 2024. године овогодишњим лауреатима на свечаности одржаној у Градској кући. Награда се додељује за изузетне резултате постигнуте у области образовања и васпитања, а добитница за 2024. годину у категорији наставник предметне наставе у средњој школи је наша професорка филозофије, Александра Максић. Том приликом се у име награђених обратила и изговорила следећу беседу.
Беседа поводом награде Нестор Димитријевић
Покушаћу да вас у овој беседи поведем са собом на путовање кроз три различита века. Идемо најпре у 19. век. Година је 1848, доба великог превирања и борби за национални идентитет. Пореклом из Јакова у Срему, Нестор Димитријевић, рођен 14. 10. 1782, био је један од најуспешнијих трговаца у граду, увек поштен, вредан и штедљив човек, милосрдна срца. Помагао је многе сиромашне ђаке одећом и новцем, и био је и велики донатор српске православне црквене општине у Бечкереку. Улази у Месни одбор српског покрета и постаје ускоро и градски сенатор. Оставио је тестамент са Основатељним писмом 22. јануара 1856. године у којем је предвидео како ће се трошити новчани фонд који је оставио. Српски архиепископ карловачки је давао стипендије на предлог Матице српске уз следећи услов: Учасник мог заведења може бити сваки од оца и матере рођени Србин, православног восточног вероисповеданија, ако је не само доброг моралног поведења, но паче и одличног успјеха у наукама. По извештају из јануара 1862. године видело се да је Несторова стипендија почела са радом још за живота завештача. Он је изабрао прво троје стипендиста из Великог Бечкерека, које је познавао лично: Александра Сандића, Ђорђа Мандровића и Стефана Ђаконовића. За њих је определио изузетно по 300 форинти, ако се добрим покажу. Како је један од Несторових услова био да свагда морају четири великобечкеречка сина у уживању овог мог благодејанија бити током деловања Задужбине ишколовала је иста чак 43 млада Бечкеречанина, али не и Бечкеречанке. Од прошле године, то се променило.
Поносна сам што сам, међу првим женама које су добиле баш ову награду јер она сведочи о духу једног времена, мени посебно блиском, који се још може врло живо видети у култури нашег града. Једна од институција, моја гимназија, настала је баш у то време, тачније, 1846. У њој сам најпре била ученица, затим колегиница бројним људима који су обликовали мој вредносни систем, а сада имам и ученике мојих ученика.
Путујемо сада у 20 век. Час филозофије је у средњој школи Коча Коларов, улази мој професор филозофије, Властомир Ћурчић. После неколико часова, ја схватам шта је истинска радост разумевања, открила сам читав један свет мудрости, љубави и истине. Научио ме је да бити филозоф не значи износити књишко знање, већ пре свега, научити ученике да филозофске идеје примене на свој живот. Philosophia medicina animae. Филозофија је лек за душу, терапија, а бити наставник значи разумети како се осећа младо биће, како сазрева интелектуално и емотивно и како усваја нова знања и вештине кроз један врло специфичан процес. Разумевање тог процеса и активно учествовање у обликовању младих људи и њихових вредности, заиста много значи.
Срећна сам да радим један од најлепших послова. Позив наставника подразумева једну размену у којој непрекидно учимо једни од других и усавршавамо се у међусобној комуникацији. Бројне лепе тренутке доживела сам радећи овај посао. Трудим се да својим ученицима обезбедим пријатну учионицу која је мислионица. Поносна сам на моју школу, која чува истинске духовне вредности, и мој град јер у њему говоримо пет службених језика и у њему живи 26 националности. У њему су културне институције отворене и час филозофије о светом Августину се може одржати поред слике Константина Данила или у Савременој галерији која пред нас поставља изазове разумевања перформанса, у Културном центру где се на трибинама дискутује о изазовима савременог света, у тинејџ кутку градске библиотеке где млади испољавају своју креативност на радионицама опште културе, испод дрвета у дворишту школе, или на градском тргу где ученици заустављају прлазнике и, попут Сократа, испитују их о срећи и мудрости.
Водим вас сада у 21.век. Општа је криза духовних, моралних, естетских и породичних вредности. Ученици имају све мање питања, мање читају, осиромашили су речник, а наставници покушавају да премосте све већи јаз између захтева које постављају ученицима и могућности ученика. Нестале су врлине љубазности, љубопитљивости, истинске потраге за знањем ради знања, а не ради оцене. Како смо дошли довде? Како вратити дигнитет професији? Како увући ученике у један други и бољи свет? Оно о чему сања професор филозофије у временима ненаклоњеним филозофији је уверење које као својврсни нацрт перспективе за будући срећнији људски род покушава да оствари као ентузијаста. Велика љубав према струци свакодневно ме усрећује јер доводи до потребе да се осветли пут младим бићима која трагају за одговорима. Своју улогу доживљавам као мост који ученици треба да пређу. Они не знају шта је са друге стране обале, али тек касније схватају колико је тај прелаз био важан. У овом се процесу наставник што је више могуће мора децентрализовати, јер су ученици важнији од нас. То је, чини ми се, тајна нашег позива, живот за друге.
Александра Максић
