У нашој школи је 23. 2. 2024. одржана трибина посвећена Међународном дану сећања на жртве Холокауста и култури сећања. Ова трибина се традиционално организује у оквиру социолошке секције „Друштвно у дигиталном оку“, коју води професорка Сенка Јанков, а назив трибине је ове године био „Разоткривање стаза храбрости кроз таму историје“. Учествовали су ученици и ученице првог, трећег и четвртог разреда – Исидора Васић, Јован Робал, Теодора Ненин, Николета Миоковић, Немања Радуљ, Софија Рајић, Адријана Стојановић, Тамара Маричић и Нађа Kикинђанин, као и професор филозофије Еди Даруши.
Ове године основна тема трибине било је промишљање шта је човек – када се сведе на ресурс огољеног капиталистичког система који злоупотребљава достигнућа индустријске револуције под плаштом расистичких идеја.
Немања Радуљ је у свом есеју поставио питање шта је човек и како бити човек у страшном времену, колико човек може ниско пасти, изгубити своју људскост, а колико се уздигнути изнад ужаса и бити победник, а не жртва.
Адријана Стојановић се, говорећи о важности културе сећања, осврнула на значај причања оваквих прича јер нас оне инспиришу да се боримо против предрасуда и мржње, стварајући свет толеранције, разумевања и прихватања свих разлика.
Теодора Ненин се у свом делу који се бави капитализмом Холокауста фокусирала на сву безумност и хладнокрвну систематску организацију нацистичке државе која је сва своја средства ангажовала са једим јединим, монструозним циљем – елиминисати једну друштвену групу са лица земље.
Исидора Васић нам је представила настанак расних закона који су послужили као правно покриће прогона Јевреја и свих других неподобних, да се никад не би заборавило како су мучења, понижавања, протеривања и елиминација били по закону.
Нађа Kикинђанин нам је представила судбину свих оних којима су расни закони пресудили – логори као најцрња, најстрашнија мрља на души човечанства – њихов број и сврха нас обавезују да никада не заборавимо ни једну жртву и ни једно име.
Николета Миоковић и Тамара Маричић представиле су књигу Давида Албахарија „Гец и Мајер“, не само као подсећање на историју логора Сајмиште већ и на застрашујућу идеју одсуства личне одговорности кроз ставове да смо само радили свој посао. Оне сматрају да би овакво дело морало да буде обавезно школско штиво.
Јован Робал нам је представио догађаје који су претходили и означили почетак Холокауста у Банату, улазак нациста у наш град, прве прогоне наших јеврејских комшија, прве жртве чишћења становништва и догађаје који су довели до депортације 18. 8. 1941.
Софија Рајић је целокупној трибини дала лични тон представљајући невероватну животну причу недавно преминулог др Теодора Kовача, преживелог који је дао немерљив допринос разумевању ове теме међу ученицима и ученицама и који је био и гост наше школе, пре неколико година.
Професор Еди Даруши заокружио је трибину представљајући репрезентативно дело Хане Арент „Извори тоталитаризма“, подсећајући нас да тоталитарни режими 20. века, у својој намери потпуне доминације над човеком заправо огољују унутрашње механизме логике капитала – концентрациони логори као примери принципа економске ефикасности. Борба и константан отпор логици надзорног капитализма је управо прихватање и инсистирање на личној одговорности.
Велика част за нашу школу је ове године била да на овако важној трибини присуствују гости из Јеврејске општине Зрењанин, који су пружили многе додатне информације присутнима о значају културе сећања и јеврејској култури на простору нашег града.
Изузетно је важно да се ослободимо стега линеарног размишљања и заиста ослушнемо како млада особа 21. века разуме, осећа и вреднује личну улогу и одговорност у неговању, преношењу и ширењу културе сећања.
